Podizanje spalionica komunalnog, kao i opasnog otpada, započelo je tokom sedamdesetih godina dvadesetoga veka, u razvijenim, industrijskim zemljama (SAD, Japan). Tokom devedesetih godina, ogroman broj ovih postrojenja doživeo je da bude zatvoren, a novi projekti izgradnje da se zaustavljaju. Razlog proterivanju spalionica iz razvijenih zemljama je izuzetna toksičnost i opasnost po zdravlje stanovnišva i prirodne okoline u kojoj su locirane spalionice. Javno mnjenje u celom svetu, stručnjaci i ekolozi, UNEP, ustanovili su da su pepeo i dim, koji emituju spalionice, najveći izvor dioksina i drugih opasnih materija koje izazivaju kancer i trovanje okoline. Dioksini izazivaju širok spektar zdravstvenih problema, uključujući kancere, oštečćenje imunog sistema, problem u razvoju i reprodukciji. Dalje, lancem ishrane se prenose na životinje, ljude, biljke. Pored dioksina spalionice emituju i olovo, teške metale, kadmijum, arsenik, hrom...Posledice ovakvih emisija su kisele kiše. Poseban problem predstavlja pepeo koji ostaje posle spaljivanja i kancerogen je, te zato spalionice nema smisla locirati u oblasti proizvodnje hrane jer posredstvom vazduha i vode mogu zagaditi životnu sredinu i lanac ishrane.
Dokazano je da nema bezbednih spalionica i da su sve podjednako opasne, kako one koje sagorevaju opasan otpad, tako i one koje sagorevaju komunalni otpad, te im i nije mesto u održivom razvoju i budućnosti.
Svetska banka zaključuje da su spalionice najskuplji vid upravljanja otpadom pošto zahtevaju visokokvalifikovano radnu snagu i pažljivo i skupo održavanje usled opasnosti po okolinu. Zato preporučuje da se spalionice grade samo onda kada nema manje skupih i manje opasnih alternativa.
Prema Grinpisu spalionice otpada daju rezultat – proizvod, koji je otpad. Sasvim jednostavno đubre ulazi u proizvodni proces=đubre izlazi iz proizvodnog procesa.
Na međunarodnom nivou, deluje GLOBALNA ANTI-INCENERATOR ALIJANSA (GAIA), sa sedištem u SAD. Ova organizacija se bori za gašenje postojećih i obustavljanje novih projekata izgradnje spalionica otpada širom sveta. Očigledno da se širom sveta vodi ogorčena kampanja protiv izgradnje spalionica otpada. Obrnuto, u Srbiji, se njena lokalna i republička vlast, a uz to i demokratska, bori mesecima, od 2002. godine, protiv sopstvenog javnog mnjenja, naroda, da dokaže da su spalionice otpada njena budućnost.
U studiji pod nazivom Spalionice otpada- Umiruća tehnologija, autora, Neila Tangrija, objavljenoj 2003. godine, u izdanju GAIA (globalna antiinsenerator asocijacije) izneta su svetska iskustva vezana za komercijalnu i ekonomsku stranu finansiranja ovakvih postrojenja.
Troškovi i investitori
Spalionice komunalnog otpada su kapitalno intenzivni projekti i zahtevaju:
1. visoke investicione troškove (nekoliko stotina miliona evra),
2. visoke troškove održavanja (promena filtera i po nekoliko desetina milona evra),
3. visokotehnički obučene operatere,
4. strogo kontrolisanje propisa vezanih za aerozagađenje koje emituju spalionice.
Samo visokorazvijene zemlje mogu da odgovore ovim zahtevima i podizanje spalionica u zemljama u tranziciji, pa i u Srbiji, je samo pokušaj da se prljava tehnologija prebaci na lokaciju gde će troškovi zaštite životne sredine biti manji. Od 2000. godine, zemljama u tranziciji, pa i Srbijom, krstare strane transnacionalne kompanije spremne da ulože svoj kapital, baš u spalionice komunalnog otpada.
Osvajanje tržišta i izgradnja spalionica
1. Strane kompanije targetiraju zemlje u razvoju i oprobanim scenarijom kreću u osvajanje mesta za lociranje nove spalionice. Scenario je isti od Filipina do Srbije. Po pravilu, sve je praćeno donatorima, (međunarodnijm institucijama) koje brinu o ekologiji. Potrebno je rešiti pitanje otpada!
2. Zatim se inostrana kompanija obraća lokalnim zvaničnicima nudeći strano ulaganje za izgradnju spalionice, nudeći priče o tome kako je reč o najboljem rešenju, drugog nema, čistoj tehnologiji, koja čak može da posluži za proizvodnju električne energije.
3. Zatim se lokalni i vladini zvaničnici vode da vide kako baš takva "čista" spalionica savršeno radi u razvijenoj zemlji, pa što ne bi i zemlji u razvoju. Naravno, lokalni i vladini zvaničnici su oduševljeni onim što su videli.
4. I tada počinje promocija spalionica u zemlji domaćinu. Tragično je što je u ovoj priči na jednoj strani vlada i lokalni zvaničnici zemlje domaćina, a na drugoj strani interes njihovog sopstvenog naroda. Po pravilu, narod i javno mnjenje se buni protiv izgradnje trovačnice, koja im donosi bolest, genetsku degeneraciju i zatrovan lanac ishrane.
5. Filipinsko javno mnjenje je uz ogromne napore i argumentovanu borbu, uspelo da 1999. godine, utiče da se donese Zakon o upravljanju otpadom, po kome je lociranje spalionica na njihovoj teritoriji ZABRANJENO.
U pomenutoj studiji se ukazuje na ugovore koje gotovo tipski nude strane firme - budući vlasnici, spalionica, zemlji domaćinu:
1. To su dugoročni (na 20 do 30 godina) ugovori.
2. To su ugovori kojima se lokalne komune-vlasti obavezuju da će isporučivati minimalnu godišnju količinu komunalnog otpada (na primer 160.000 t).
3. Zatim se lokalne vlasti obavezuju da će za svaku isporučenu tonu otpada plaćati određenu cenu (100 evra).
4. U istoj studiji se navodi da je otpad vrlo neefikasno gorivo i da je električna energija koja se dobija iz spalionica otpada cenovno nekonkurentna u odnosu na cenu struje dobijenu iz termo i hidroelektrana. Zato se vlasnik spalionice osigurava tako što u ugovor unosi obavezu za lokalne vlasti da preuzimaju određenu količinu proizvedene električne energije godišnje i po striktno definisanoj, fiksnoj, ceni, koju koriguju sa rastom inflacije.
5. Da bi se osigurali da će sve dogovoreno biti ispoštovano od strane lokalnih vlasti ove kompanije prave takozvane "put-or-pay" (obezbedi otpad ili plati) ugovore. Šta to znači? Ukoliko lokalne vlasti ne ispoštuju i ne isporuče i ne plate dogovorenu količinu otpada ili ne preuzmu i ne plate dogovorenu količinu električne energije, definisanu ugovorom, lokalne vlasti moraju platiti penale ili moraju izvršiti osiguranje postrojenja.
6. Lokalne vlasti računaju da će otpad pristizati regularno pošto računaju da će: "Napraviti infrastrukturu za sakupljanje i fakturisanje kućnog đubreta". Oni doslovce kažu:" da će preko odgovarajućih zakona i propisa obavezati privatna domaćinstva i privredu na korišćenje ekonomske infrastrukture otpada, odnosno naizmeničnu logistiku sakupljanja otpada".
Posledice ovakvih ugovora:
Vlasnici spalionica su sebe maksimalno osigurali kroz ovakve ugovore. Kako?
1. Njima opština garantuje sirovinu za proizvodnju - đubre. I to sirovinu koju mora opština da plati (odnosno narod opštine).
2. Rezultat ove proizvodnje je skupa struja, koju opet mora da plati opština (narod).
3. Ako spalionica ne dobije ugovorenu količinu otpada, opština spalionici ili plaća penale ili ovaj iznos plaća osiguravajuće društvo. Osiguranje ovakvih postrojenja je skupo, opština to sve mora da plati, odnosno narod.
Kakav rizik ima vlasnik spalionice?
1. On nema rizik, njegovo je da investira, opština mu obezbeđuje i plaća sirovinu i ista ta opština kupuje od njega električnu energiju. Znači spalionica ne može da propadne. Ona ako ne radi naplaćuje penale od opštine.
Zaključak:
Ovakvi ugovori mogu opštine koje ga potpišu da dovedu do bankrotstva!!!
To su već iskusile mnoge američke opštine!
Šta kaže američko iskustvo o spalionicama i ovakvim ugovorima?
Naveščemo iskustvo sa spalionicama koje su izgrađene u Nju Hempširu i Nju Džersiju a slično su prošla i mesta Leik Kaunti na Floridi i Hudson Fols iz Nju Jorka .
Spalionica u Klaremontu u Nju Hempširu je spaljivala komunalni otpad koji je sakupljan iz 29 opština-komuna, koje su bankrotirale u septembru 1993. godine. Uzrok bankrotstvu je bio dug od 1, 1 milion dolara koje su opštine dugovale spalionici. Kako je došlo do ovog duga? Gradovi su bili obavezani dvadesetogodišnjim ugovorom "put-or-pay" (obezbedi otpad ili plati) da obezbede ugovoreni nivo otpada, koji je, ispostavilo se, bio veći od onoga koji su opštine stvarale i mogle da sakupe. Rezultat je bio da su opštine morale da plaćaju penale za spaljivanje otpada koji nisu ni proizvele.
Pošto nisu mogle promeniti ugovor ovih 29 opština je bankrotiralo. Sud je odbio zahtev za otvaranje bankrota i ove opštine su morale podići lokalne poreze da bi otplatile dug spalionici. Na kraju narod je platio dugove svoje nerazumne lokalne vlasti.
Spalionica u Nju Džersiju je finansirana od strane nekoliko lokalnih opština, koje su napravile akcionarsko društvo. Opštine su smatrale da će imati STABILAN priliv otpada jer je u državi Nju Džersi usvojen zakon o kontrolisanom odlaganju otpada, koji je zabranjivao da se otpad odlaže na jevtiniji način, na deponije. Američki Vrhovni sud je doneo odluku da je Zakon o kontrolisanom odlaganju otpada neustavan, jer se ljudi ne mogu terati da plaćaju odnošenje svoga otpada u spalionice, po visokim cenama, ako imaju jevtiniju varijantu (zakopavanje i odlaganje na deponiju). To je uzrokovalo da 18 opština u Nju Džersiju upadne u dug prema spalionici veći od milijardu dolara, a bez prihoda da ga otplate, tako da je vlada morala da finansira otplatu duga.
Zašto ne spalionice, kako komunalnog, tako ni opasnog otpada u Srbiju?
Ipak, ostaje gorko saznanje da se transnacionalne kompanije, koje investiraju u spalionice komunalnog i ostalog otpada, proteruju iz razvijenih zemalja, a naše Ministarstvo za ekologiju i lokalne vlasti ih dočekuju raširenih ruku. Šta im to lepo donose, što ne znaju razvijene zemlje i međunarodni stručnjaci, kad su tako dobrodošli u Srbiju?
Prof. dr Jelena Kozomara
Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
No comments:
Post a Comment